Измишљене приче и други небитни догађаји

Велика равница прекривена пожутелом травом и прошарана амо-тамо понеким ситним жбуном,пружала се ту пред њом...негде тамо у даљини свог тока се држала огромна сива река,са овог места невидљива,али поуздано се налазила тамо....

Седела је погрбљена на малој жутој клупици и трљала своје сањиве очи,из којих су до пре неки минут текле велике,тешке сузне капи...

Зашто,зашто се то увек њој дешава,вртела је по ко зна који пут филм у својој глави и питала се је где је погрешила...

Наизглед идила,то нешто,нешто најлепше,нешто што целим својим бићем ишчекујемо целог живота,најзад се и њој десило...

Била је у облацима,и где су наједанпут нестале све оне нијансе сиве,сви они мргудни људи,што су је раније окруживали,јој како је све наједанпут постало дивно,прелепо,бајковито...

А вала искрено и заслужила је...сви они стихови,све оне романтичне приче,снови,надања,хтења,све оно што је годинама паковала у свом малом срцу,и чекала да се неко појави са правим кључем и отључа сва та блага...

О,како је он диван,нежан,романтичан,како то да га годинама нисам примећивала,а био ми је ту на дохват руке...али није битно сад је само мој,мој и ничији више,до краја времена...

Тада није знала да срећа долази у малим паковањима,да морамо знати како да је рационално трошимо....у супротном нас попут огромног морског таласа за тили час,са огромних висина баци на оштро стење....и накрају остане само трулеж,прњавштина и опоран мирис у ноздрвама...

Зашто,питање на које никада неће добити одговор...

Затворила је очи...све оне прелепе ружичасте слике,те једине,које су јој у потпуности испуњавале душу,срце,целокупно биће,које су је терале да верује,да зна,да овај њен живот има некаквог смисла....почеле су да бледе,попримају оне ружне нијансе сиве,почеле су....

Осећала је како је нека огромна сила притиска у пределу груди,како јој се на срце навлачи нека тамна копрена....знала је да никада више неће бити иста...

Умрла је девојчица у њој,мрачна подасве нова осећања почеше да теку њеним венама,по први пут осети мржњу,презир,гађење,према свему,целокупном њудском роду...

И није знала где ће је овај пут одвести,видела је пред собом једно огромно непознато....

Отвори очи,журно се подиже и закорачи у пожутелу траву,бескрајну равницу,и пође ка хуку велике сиве реке....

Последњи пут окрену главу и баци поглед на жуту клупицу са које јој је махала насмејана девојчица....

....пробијајући се кроз прашњаво окно,поцепану ролетну и мамљив ваздух у соби,један упорни сунчев зрак паде му на лице...

По аутоматизму се окрену на другу страну.Али следећи пут првог ускоро бујица сунчевих зрака преплави омалену собицу.Не,није било икакве шансе да их се отараси.

-Проклети студентски дом,кад ли ће већ једном да га реновирају.

Горак укус у устима од вина,водке,пива и чега све не још,увећавао му је ову јутарњу агонију,прича са спавањем је завршена,бар за ово јутро.

А и очекивао је да му сваког часа она бане на врата,онако свежа,енергична,насмејана,као да нису заједно целу ноћ банчили....

У моменту се сети како су се синоћ растали,њихова хиљаду и прва свађа....и опет без повода,без видљивог разлога,наравно и без икаквог закључка на крају....

Онако формално били су удаљени којих десетак метара,исти спрат студењака....незванично,свакако другачије скоро двадесет и четири сата заједно...

Веза,мало јаче другарство,нешто треће....не није постојала адекватна реч да би се описао тај њихов однос...

За околину,ближу и даљу,а једно време и за њега,били су такорећи савршен пар...за њу,па то ни она сама није знала или није смела самој себи то да призна...

А хтео је,трудио се,покушавао на милион и један начин да јој се приближи,који милиметар од овога сад,од онога јуче....

Знала је све,знао је и он да га воли на неки само њој својствен начин,да јој је потребан,да му је потребна...

Ипак увек је нешто фалило,тај јаз некада у виду набујалог кањона,а некада већ пресахлог планинског поточића,увек је постојао међу њима....не није било икакве шансе да једно другога занавек превуче на другу страну...

- Не могу више,сад је дефинитивно готово,речи којима су заврашавали многобројне свађе....речи које су се после пар минута нетрагом губиле у мрачним ходницима студењака...

Знали су да за њих двоје не постоји будућност,бар не нека реална,остварљива...знали су да имају само ове тренутке између једне и друге свађе...

- Не могу више,рећи ћу јој све чим се појави.

Чуо је бат нечијих корака у ходнику,видео је кваку како се помера и познату фигуру на вратима....осмехнула се...

-Добро јутро сунце,како си спавао.

-Па одлично....добро јутро....

...док је посматрао како се вешто провлачи кроз масу ужурбаних људи,знао је да ће му та слика бити последње што види од ње,онако за стварно....у оним другим што ће му окупирати мисли наредних месеци,година,појављиваће се јако често,у разноразним улогама,али то већ није то,или пак јесте....

...од свега тога остаде само обрис људске фигуре,сад већ скоро потпуно непознате,ако ју је икада и познавао на начин,како је он то желео,како треба да се познају двоје људи које....ту никада није знао да стави праве речи,не то није било ни налик некој нормалној љубавној причи између двоје људи,ако такве уопште и постоје...

-“побећи ће ми аутобус“'-мисао ,која му прекину ово сањарење.Чекао га је дуг повратак назад,назад где у суморну свакодневицу,или у једину могућу реалност....

Куће,улице,дрвећа све оно што је могао да опази кроз замагњени прозор,све му је то деловало некако обично,некако незанимљиво....а само пре пар дана док је долазио истим овим путем,чинило му се да је на некој другој планети,да су ови људи,дрвећа,улице,нешто потпуно другачије што је досад видео,нешто....а сад,па шта се дођавола променило за само пар дана....ништа,или све.....

....тада је ишао негде,некоме,водила га је нека велика мисао,остварење сна,које се виђа само у романима,и то оним срцепарајућим руским.....чекала га је она негде тамо,чекало га је шта....

...а како је све то и необично почело,такорећи једна назовимо случајна грешка,пронашао ју је копајући по именику телефона свог најбоњег друга,тражећи особу коју је месецима покушавао да ухвати наживо,али му је некако увек измицала..

...исто име,али погрешан број,и тако је једна ствар водила другој,у почетку мало наивно смс дописивање претворило се је у вишесатне телефонске разговоре...

„то је то,она је та права“'мисао која га је коначно спаковала у аутобус,и послала на далек пут,коме,тој предивној особи са друге стране жице,или илузији коју је успут смислио у својој глави,то никако није могао да зна....

...у тим бескрајним телефонским разговорима смишљали су изнова и изнова,како ће тај први сусрет да изгледа,пробали су милион варијанти,и зачудо тако виртуелно све су некако биле најмање за оскара...

...али зачудо испало је тако једноставно обично,као безначајни сусрет два потпуно непозната незнанца на улици,не није било оне филмске хемије....

....једна од тих великих бољки сусрета на слепо што немате апсолутно никаквог појма,шта да очекујете са друге стране....знао је да ће се пре или касније она особа са друге стране телефонске жице појавити у правом светлу,али је ипак морао да наговори очи да се стрпе тих првих пар секунди,минута....и за право чудо успело је,бар у његовом случају,у њеном па не би се баш кладио...

....и непостоје идеалне љубавне приче,промениш само мало сценографије и све се претвори у неки другачији жанр...

...и било је пролеће,и они су коначно били једно поред другог,и имали су сво време овога света....све осим оне проклете телефонске слушалице,и тих пар стотина километара што је стајало између њих....све су имали а ништа имали нису....

...а ђаво спава ту на левом рамену и чека баш овакве прилике...мада у њиховом случају и није се много намучио....

-„Ћао,како је протекао пут“,речи на које би пре пар дана одраговао тако емотивно,сад више не,сасвим обично,незанимњиво,ама баш никако....

-“ма мора да су мењали ови нешто из ПТТ-а“,некао му је сад звучала другачије,даље,неприступачније,“да се није одселила...","не није", на срећу или на жалост....

...и једна ствар је водила другој....телефон је коначно добио свој заслужени одмор....

....а маса људи је идаље ужурбано грабила у разним правцима....

....povukao je dim cigarete i zavalio se u vec otrcanu fotelju....pogled mu se zaustavi na neobicno velikoj mrlji na plafonu...stajala je tamo jako dugo,bas kao sto je sve oko njega imalo prefiks jako,jako dugo...ali sada ga to nije bilo briga,ranije je bilo trenutaka kada ga je jako pogadjalo to nezaustavljivo proticanje vremena,sad ne,odavno se je pomirio sa tom cinjenicom da je to stvar na koju ne moze imati ni najmanjeg uticaja....

.....dok je gledao kako veliki oblak duvanskog dima lagano lebdi i odlazi tu tik iznad njegove glave u daljini je video svu onu veliku zivotnu bujicu,koja je ostala za njime i znao je da je ona ogromna u odnosu na onu sto mu je preostala...

....ali nije ga bilo briga,ionako je sve vredno,sve sto je nekako bilo vredno pomena u njegovom zivotu nestalo,odleprasalo,kao ovaj dim iznad njegove glave,ostala su samo secanja-uspomene....

....da i ona je odavno napustila ova zemaljsaka prostranstva,mozda ga upravo ovog trenutka gleda negde odozgo i smesi se....ona je svoj mir konacno nasla...

....a seca se svega kao da je bilo juce,tog tudjeg dvorista,tudjih ulaznih vrata na kojima je ona stajala,tudje svadbe,ne njene....i te nebeske plave oci,taj osmeh,koji ce ga proganjati godinama....“cao“....pogledala ga je onako stidljivo u oci....i samo se nasmesila...bila je tada samo dete....za njega je ostala takva godinama....

....i redjali su se dogadjaji kao na filmskoj traci,prosto je neverovatno kako vreme neumitno curi,bas kad nam je najpotrebnije....ne ona nikada nije bila u glavnoj ulozi u njegovom filmu,ali daleko od toga da je bila puki epizodista...uvek je lebdela tik iznad njegove glave,da bas kao i sada....verovatno ni sam nikada nece biti svestan,koliko je to bilo bitno za njegov zivot....dobro ili lose,djavo ce ga znati.....

....ona mrlja ga je idalje posmatrala sa plafona,ne sve to nikako nije imalo smisla,bar ga on nije nalazio,a pokusavao je godinama,iznova i iznova....uvek je na kraju ostajala samo ta izbledela mrlja na plafonu....

....ali to ionako vise nije bitno,znao je da ce i on uskoro tim putem....kod nje...gore ce konacno imati vremena za sve sto su propustili na ovom svetu....

....a mislio je da je kraj,da se univerzum urusava,kada je ona nasilno,pre vremena,bez ikakvog njemu poznatog razloga otisla,nestala.....kasnije je shvatio da je ustvari i nikada i nije imao,pa samim tim nije imao i sta da izgubi....ipak neka nada je tinjala u njemu svih godina,da moze,da postoji neki nacin....zacudo ma kako besmisleno zvucalo,ta nada idalje postoji u njemu....da zna da to nema nikakvog smisla,ipak nije mogao,nije hteo da je se otarasi...to je sve sto mu je ostalo od nje,to i secanje....

...jos uvek je bio tu duboko zavaljen u fotelju,povuce i poslednji dim vec dogorele cigarete...dosta je za ovaj dan,ovaj sat,ovih pet minuta,a onda sve iznova....

...a ona mrlja sa plafona ga je i dalje posmatrala...

....i tako desi nam se neka krupna ili malo bitna stvar u zivotu,koja nije odvec puka svakodnevica,vec nesto sto izlazi iz klasicnog sablona,sto je nekako vredno paznje,vredno da ga zapamtimo na neki poseban nacin...  

  Naravno u zavisnosti od zanra gore pomenutog dogadjaja,tj. da li on ide u korpu losih ili dobrih stvari,pokusavamo u svemu tome naci neku pouku,neki smisao,nesto sto ce nam koristiti za u buduce,ili da pak pred samim sobom opravdamo neko "utroseno" vreme...A sta biva kada se posle nekog vremena nadjemo u skoro identicnoj situaciji,i odigramo ulogu na isti nacin,kao i predhodni put,naravno i kraj ispadne manje-vise kao predhodni put....i da li sve to onda ima nekog smisla,ako iznova i iznova ponavljamo iste "greske",iste sablone,ako nikada ne naucimo,kako da pobegnemo iz tog zacaranog kruga...

  Da li smo samim rodjenjem dobili vec gotovu zivotnu pricu,koju moramo na silu odigrati,a da je sav nas trud na menjeju iste samo mala kozmeticka promena,da sustinu zivotne price ne mozemo menjati....  

    I ako je vec sve tako unapred napisano, da li unapred dici ruke od svega,jer cemu uzaludan trud,kad se sve vec unapred zna....ono zavaliti se u neku naslonjacu,dici sve cetiri u vis,a sudbina ce vec naci nacin da nam isporuci svoje instrukcije....ili pak biti maksimalno tvdoglav i pokusati na silu menjeti svoju zivotnu pricu,nesto u fazonu da smo mi sami gospodari svoje sudbine,kao da ta sudbina nece slucajno da posalje neki zalutali autobus,da nam ekspresno pokvari tu trku na nas nacin....

 I postoje previse slucajnosti na ovom svetu da bi se one mogle nazvati samo slucajnosti,ipak sa druge strane malo je neverovatno da ama bas sve u univerzumu radi po vec nekom napisanom pravilu,to cak ni religija,bilo koja, ne moze da objasni tako jednostavno,i sta onda ostaje neki treci nacin,to stalno motanje u krug,iznova i iznova,i svaki put nam se cini,e ovaj put je sasvim drugacije......da li je ???