За добро јутро
....пробијајући се кроз прашњаво окно,поцепану ролетну и мамљив ваздух у соби,један упорни сунчев зрак паде му на лице...
По аутоматизму се окрену на другу страну.Али следећи пут првог ускоро бујица сунчевих зрака преплави омалену собицу.Не,није било икакве шансе да их се отараси.
-Проклети студентски дом,кад ли ће већ једном да га реновирају.
Горак укус у устима од вина,водке,пива и чега све не још,увећавао му је ову јутарњу агонију,прича са спавањем је завршена,бар за ово јутро.
А и очекивао је да му сваког часа она бане на врата,онако свежа,енергична,насмејана,као да нису заједно целу ноћ банчили....
У моменту се сети како су се синоћ растали,њихова хиљаду и прва свађа....и опет без повода,без видљивог разлога,наравно и без икаквог закључка на крају....
Онако формално били су удаљени којих десетак метара,исти спрат студењака....незванично,свакако другачије скоро двадесет и четири сата заједно...
Веза,мало јаче другарство,нешто треће....не није постојала адекватна реч да би се описао тај њихов однос...
За околину,ближу и даљу,а једно време и за њега,били су такорећи савршен пар...за њу,па то ни она сама није знала или није смела самој себи то да призна...
А хтео је,трудио се,покушавао на милион и један начин да јој се приближи,који милиметар од овога сад,од онога јуче....
Знала је све,знао је и он да га воли на неки само њој својствен начин,да јој је потребан,да му је потребна...
Ипак увек је нешто фалило,тај јаз некада у виду набујалог кањона,а некада већ пресахлог планинског поточића,увек је постојао међу њима....не није било икакве шансе да једно другога занавек превуче на другу страну...
- Не могу више,сад је дефинитивно готово,речи којима су заврашавали многобројне свађе....речи које су се после пар минута нетрагом губиле у мрачним ходницима студењака...
Знали су да за њих двоје не постоји будућност,бар не нека реална,остварљива...знали су да имају само ове тренутке између једне и друге свађе...
- Не могу више,рећи ћу јој све чим се појави.
Чуо је бат нечијих корака у ходнику,видео је кваку како се помера и познату фигуру на вратима....осмехнула се...
-Добро јутро сунце,како си спавао.
-Па одлично....добро јутро....
Eeeee, da...
Poznato.
Trenuci između svađa. Dobro rečeno.
Odlazimo da bi se vraćali, iako znamo da to nije dobro za nas.
Kao što rekoh, poznato.
:)
Аутор didiland — 12 ÐÑ 2011, 00:18
Price za laku noc, za dobro jutro, i sve tako razlicite, a samo je ona emocija iz koje se radjaju svuda zastrasujuce ista.
Аутор zvono — 12 ÐÑ 2011, 01:17
...Izem ti život s trenucima između dve svađe...
Аутор sanjarenja56 — 12 ÐÑ 2011, 07:31
didiland>prosto je neverovatno,kako se svi nadjemo bar delic u necijoj prici,ili nas ima toliko mnogo(ljudi na planeti) ili su sve dobre price vec zauzete :-)
Аутор dbogdanovic — 12 ÐÑ 2011, 11:14
zvono>da li bi nam bilo bolje bez tih emocija,pitanje je....biti glup srecan ili pametan nesrecan i nije neki izbor...
Аутор dbogdanovic — 12 ÐÑ 2011, 11:16
sanjarenja56>postoje gomile "realnih" parova koji zivot provedu izmedju tih svadja...mislim da bez njih i ne bi mogli da funkcionisu normalno....
Аутор dbogdanovic — 12 ÐÑ 2011, 11:18
Znam to odlično, dbogdanovic, zato sam i rekla "izem ti..."
Аутор sanjarenja56 — 12 ÐÑ 2011, 12:09