Бескрајна равница
Велика равница прекривена пожутелом травом и прошарана амо-тамо понеким ситним жбуном,пружала се ту пред њом...негде тамо у даљини свог тока се држала огромна сива река,са овог места невидљива,али поуздано се налазила тамо....
Седела је погрбљена на малој жутој клупици и трљала своје сањиве очи,из којих су до пре неки минут текле велике,тешке сузне капи...
Зашто,зашто се то увек њој дешава,вртела је по ко зна који пут филм у својој глави и питала се је где је погрешила...
Наизглед идила,то нешто,нешто најлепше,нешто што целим својим бићем ишчекујемо целог живота,најзад се и њој десило...
Била је у облацима,и где су наједанпут нестале све оне нијансе сиве,сви они мргудни људи,што су је раније окруживали,јој како је све наједанпут постало дивно,прелепо,бајковито...
А вала искрено и заслужила је...сви они стихови,све оне романтичне приче,снови,надања,хтења,све оно што је годинама паковала у свом малом срцу,и чекала да се неко појави са правим кључем и отључа сва та блага...
О,како је он диван,нежан,романтичан,како то да га годинама нисам примећивала,а био ми је ту на дохват руке...али није битно сад је само мој,мој и ничији више,до краја времена...
Тада није знала да срећа долази у малим паковањима,да морамо знати како да је рационално трошимо....у супротном нас попут огромног морског таласа за тили час,са огромних висина баци на оштро стење....и накрају остане само трулеж,прњавштина и опоран мирис у ноздрвама...
Зашто,питање на које никада неће добити одговор...
Затворила је очи...све оне прелепе ружичасте слике,те једине,које су јој у потпуности испуњавале душу,срце,целокупно биће,које су је терале да верује,да зна,да овај њен живот има некаквог смисла....почеле су да бледе,попримају оне ружне нијансе сиве,почеле су....
Осећала је како је нека огромна сила притиска у пределу груди,како јој се на срце навлачи нека тамна копрена....знала је да никада више неће бити иста...
Умрла је девојчица у њој,мрачна подасве нова осећања почеше да теку њеним венама,по први пут осети мржњу,презир,гађење,према свему,целокупном њудском роду...
И није знала где ће је овај пут одвести,видела је пред собом једно огромно непознато....
Отвори очи,журно се подиже и закорачи у пожутелу траву,бескрајну равницу,и пође ка хуку велике сиве реке....
Последњи пут окрену главу и баци поглед на жуту клупицу са које јој је махала насмејана девојчица....