Измишљене приче и други небитни догађаји

...док је посматрао како се вешто провлачи кроз масу ужурбаних људи,знао је да ће му та слика бити последње што види од ње,онако за стварно....у оним другим што ће му окупирати мисли наредних месеци,година,појављиваће се јако често,у разноразним улогама,али то већ није то,или пак јесте....

...од свега тога остаде само обрис људске фигуре,сад већ скоро потпуно непознате,ако ју је икада и познавао на начин,како је он то желео,како треба да се познају двоје људи које....ту никада није знао да стави праве речи,не то није било ни налик некој нормалној љубавној причи између двоје људи,ако такве уопште и постоје...

-“побећи ће ми аутобус“'-мисао ,која му прекину ово сањарење.Чекао га је дуг повратак назад,назад где у суморну свакодневицу,или у једину могућу реалност....

Куће,улице,дрвећа све оно што је могао да опази кроз замагњени прозор,све му је то деловало некако обично,некако незанимљиво....а само пре пар дана док је долазио истим овим путем,чинило му се да је на некој другој планети,да су ови људи,дрвећа,улице,нешто потпуно другачије што је досад видео,нешто....а сад,па шта се дођавола променило за само пар дана....ништа,или све.....

....тада је ишао негде,некоме,водила га је нека велика мисао,остварење сна,које се виђа само у романима,и то оним срцепарајућим руским.....чекала га је она негде тамо,чекало га је шта....

...а како је све то и необично почело,такорећи једна назовимо случајна грешка,пронашао ју је копајући по именику телефона свог најбоњег друга,тражећи особу коју је месецима покушавао да ухвати наживо,али му је некако увек измицала..

...исто име,али погрешан број,и тако је једна ствар водила другој,у почетку мало наивно смс дописивање претворило се је у вишесатне телефонске разговоре...

„то је то,она је та права“'мисао која га је коначно спаковала у аутобус,и послала на далек пут,коме,тој предивној особи са друге стране жице,или илузији коју је успут смислио у својој глави,то никако није могао да зна....

...у тим бескрајним телефонским разговорима смишљали су изнова и изнова,како ће тај први сусрет да изгледа,пробали су милион варијанти,и зачудо тако виртуелно све су некако биле најмање за оскара...

...али зачудо испало је тако једноставно обично,као безначајни сусрет два потпуно непозната незнанца на улици,не није било оне филмске хемије....

....једна од тих великих бољки сусрета на слепо што немате апсолутно никаквог појма,шта да очекујете са друге стране....знао је да ће се пре или касније она особа са друге стране телефонске жице појавити у правом светлу,али је ипак морао да наговори очи да се стрпе тих првих пар секунди,минута....и за право чудо успело је,бар у његовом случају,у њеном па не би се баш кладио...

....и непостоје идеалне љубавне приче,промениш само мало сценографије и све се претвори у неки другачији жанр...

...и било је пролеће,и они су коначно били једно поред другог,и имали су сво време овога света....све осим оне проклете телефонске слушалице,и тих пар стотина километара што је стајало између њих....све су имали а ништа имали нису....

...а ђаво спава ту на левом рамену и чека баш овакве прилике...мада у њиховом случају и није се много намучио....

-„Ћао,како је протекао пут“,речи на које би пре пар дана одраговао тако емотивно,сад више не,сасвим обично,незанимњиво,ама баш никако....

-“ма мора да су мењали ови нешто из ПТТ-а“,некао му је сад звучала другачије,даље,неприступачније,“да се није одселила...","не није", на срећу или на жалост....

...и једна ствар је водила другој....телефон је коначно добио свој заслужени одмор....

....а маса људи је идаље ужурбано грабила у разним правцима....