Novembar je počinje sezona kiša
Jedna kišna kap lagano skliznu preko prašnjavog prozorskog okna i kao što se iznenada pojavi,tako iznenada i nestade tu dole na ivici prozora...Za njom lagano,dođe i druga,treća kišna kap,uskoro se to pretvori u pravu bujicu...Vreme mu je,već je sredina novembra i tamo negde u obrisima dalekih planina već su se poprilično beleli vrhovi...Neki malo jači povetarac nosio je preko dvorišta poslednje požutele listove,a dole negde daleko na drumu tek po neka grupica užurbanih ljudi lagano je bežala pred prvim mrakom...
Ceo ovaj prizor joj je bio pred očima,ali ona je samo negde tupo buljila u daljinu....
Upaljač kojim upali cigaretu nakratko osvetli malu memljivu sobicu,nenamešten krevet,razbacane stvari svuda po podu-prizor koji je nije uopšte uzbuđivao....
Da opet je novembar,kao i onaj pre njega,kao i onaj pre njega....Vreme je već ionako računala po broju novembara,koji su protekli bez njega...
A,sve kao da je juče bilo,povuče dim cigarete,sklopi oči i slike same počeše da naviru...Prelep prolećni dan,cela priroda je bila u cvetnim bojama,svet se radovao novom životu,a ona je sedela na klupici u parku i plakala....Koliko joj sad zvuči to neverovatno,da se već i ne seća razloga svojih suza tog prolećnog dana...Ipak ceo svet joj se rušio,danima nije mogla da nađe svrhu svemu,sopstvenom postojanju na ovom svetu...
I onda je iznenada podigla glavu,nad njome je stajao čovek,mladić,dečak....oh,kako bi volela posle svih ovih godina da zna šta je zapravo bio....taj čarobni osmeh,te prekrasne plave oči,prizor koji će joj biti urezan u glavi do kraja života...
Znaš kako se ponekad tako kockice iznenada u potpunosti slože,da ti je prosto čudno verovati kako one nisu bile pisane baš za tu svrhu,baš za tu osobu....
To što je narednih dana,meseci doživljavala,ta osećanja,to nešto što je on budio u njoj,mogla je samo čitati u onim glomaznim ruskim knjižurinama,koje je u dugim zimskim noćima krišom čitala na tavanu svog dede...
Da li je moguće da se ovo njoj dešava,najzada posle tolikih godina patnji,bola,nerazumevanja,najzad je našla nekoga ko je u potpunosti razume,shvata,voli,baš takvu kakva jeste,sada i do kraja života....
O,kako je mrzela one vozove što su joj ga svaki put odvozili tako daleko od nje,ali kako je uvek volela te vozove,kad se na njihovim vratima pojavljivala njegova silueta....Pamti one suze,kojima ga je ispraćala negde tamo daleko,iza onih brda,pa još dalje,ali pamti i one suze radosnice,koje su kvasile i njegovo lice dok ga je onako razdragano ljubila na još jednom dočeku...
Da li možemo predvideti buduće vreme,da li nam neke sitnice naznačuju neke buduće dogadjaje....sad sa ove distance jako jasno vidi te sitnice,tada nije mogla,nije smela da ih vidi....
Tek kad prodju godine,kada sve prekriju snegovi i šaš,setimo se slika,događaja,reči,ali obično bude kasno,kasno da se nešto i promeni...
Kao da je videla neki grč na njegovom osmehu,nešto posve drugačije,nešto što nikada ranije nije primećivala dok ga je onako tužna ispraćala...Možda je posle svih ovih godina u glavi stvorila taj grč,to nešto sudbonosno,ta slika nikad neće nestati iz njene glave,poslednje što je od njega videla,kako maše,kako se voz gubi negde u daljini.....
I taj glas njegove majke,dok mu je kroz plač saopštaval da njega više nema....
Pamti ga onako spokojnog,mirnog,kakav je uvek i bio,tu masu ljudi u crnim odelima,sanduk prekriven cvećem,i humku,koja ga je zanavek odvojila od nje.....
I pismo isčitano hiljadama puta,hiljadama puta zaliveno suzama,reči koje su se pojavljivale svaki put kada sklopi oči:
“...molim te oprosti mi,nemoj me kriviti,što se ovako opraštam sa tobom,hoću da me pamtiš onako kako si samo ti želela da budem....hoću da pamtiš onaj prolećni dan,onaj naš susret u parku,hoću da pamtiš kako smo se držali za ruke,trčali,ljubili,grlili,kako smo se voleli....voleo bih da si u ovom trenutku samnom,ipak znam da ne bih u ovakvom stanju imao snage da se sa tobom oprostim...čuvaj sve one naše trenutke,uspomene,i kada ti bude teško podigni glavu,pogledaj u nebo,možda u isto vreme i ja sa nekog mesta gledam u to isto nebo....”
A,napolju je ona kišica,već prerasla u pravi jesenji pljusak...
Dobro je,pregurala sam i ovaj novembarski dan,još samo par dana i doćiće Decembar,a onda iščekivanje sledećeg Novembra....
Ugasi cigaretu,okrenu se i leže na gomilu stvari,koje su bile razbacane po krevetu,lagano sklopi oči i polako utonu u san.....
Zvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr......mmmmm ko,šta,gde se ja to nalazim.....otvori oči,prvi zraci sunca su već ulazili kroz prozor....uh,sve je ovo bio samo san,uh....dobro je,on je ležao pored nje-
“Sunce budi se,jutro je,da znaš kako sam te samo sanjala djubre jedno....volim te !!!!!!